SVESTRAN –  NJEGOŠ JE DOBRO POZNAVAO I MATEMATIKU

U jednom od najtoplijih dana ove sezone, pred punom salom Kolarčeve zadužbine u Beogradu, raspravljalo se o manje poznatoj dimenziji Njegoševog genijalnog pesničkog opusa – neobičnom saglasju poetske vizije s ključnim onovremenim (i sadašnjim) zakonima prirodnih nauka. Do ovih zaključaka, logično, došao je jedan prirodnjak, pošto je ova materija teže dostupna književnim istoričarima i teoretičarima umetnosti. Njegovo ime je Miloje M. Rakočević, a po zanimanju je univerzitetski profesor prirodnih nauka.

Osim temeljnog univerzitetskog obrazovanja, Rakočević ima i doktorat iz hemije. Svoje radove je objavljivao iz matematike, biologije i fizike u najprestižnijim međunarodnim časopisima u svetu, pretežno na engleskom jeziku. Predavao je na Prirodno-matematičkom fakultetu u Nišu, a kulturološke i informatičke discipline na Fakultetu za kulturu i medije u Beogradu.

Osim nekoliko udžbenika iz prirodnih nauka, objavio je i tri knjige o Njegošu (u ukupno blizu hiljadu stranica). Skup na Kolarcu organizovan je povodom drugog toma Rakočevićeve studije „Njegošev iskonski logos“, u izdanju beogradske kuće „NNK Internacional“. Prvi tom ove knjige izašao je kod istog izdavača 2023. godine.

Veliki dometi

O dometima Rakočevićevih uvida u Njegoševo delo na Kolarcu je govorila neobična skupina ljudi: profesor Mašinskog fakulteta u Beogradu i naučnik svetske reputacije dr Đuro Koruga, doktor filozofije Velimir Abramović, književni istoričar dr Milivoje Pavlović, kritičarka iz Crne Gore Nataša Peković i urednik knjige Miroslav Damjanović. Obratio se, naravno, i autor Rakočević. Veče je ulepšala violinistkinja Jelena Pavlović.

Niko od učesnika nije štedeo pohvale. „Njegoš skuplja vijekova, sažima ih u fragmente iza ‘Luče mikrokozma’“. Čitala je Nina Simić, doktorantkinja književnosti.

Ocenjivači su se složili u stavu da je Rakočević u svojoj knjizi uverljivo pokazao da u Njegoševom delu (pre svega u „Gorskom vijencu“, „Luči“ i „Lažnom caru Šćepanu Malom“) postoji sjajna korespondencija jezičkog i književnog koda, s jedne strane, i prirodnih kodova, s druge.

Uvidom u transkripte, različite verzije objavljenih knjiga, dnevničke zapise, prepisku i svedočenja savremenika, Rakočević je utvrdio da je Njegoš pre pisanja imao jasne i precizne proračune o strukturi, sadržaju i kompoziciji svakog dela. Taj plan je u isto vreme bio „plan Univerzuma“, saglasja opšteg plana odnosa celine i delova, koji moraju biti u najboljoj mogućoj harmoniji, simetriji i proporciji. Broj pojmova, reči i stihova u Njegoševim delima, u najboljoj je mogućoj proporciji nejednakih delova – nalazi Rakočević.

Kako argumentuje Rakočević u svojoj knjizi prepunoj tabela i formula, brojevi kod Njegoša nisu samo deo školske operacione matematike već neka vrsta ključa za „azbuku sveta“, najdublji prirodni kodeks. Rakočević je došao i analizirao statističku pojavnost reči i pojmova, kao i pravilnost nosivih upotreba. Nisu slučajno reči BOG i KOSOVO najfrekventnije u „Vijencu“.

Rakočević: Brojevi kod Njegoša nisu samo deo školske operacione matematike već neka vrsta ključa za „azbuku sveta“, najdublji prirodni kod jezika

Rakočević je utvrdio da je Njegoš imao solidno znanje matematike i srodnih prirodnih nauka, te je mogao da svoje delo – naročito navedeni triptih – slaže po matematičkoj matrici svesno, ane intuitivno. U Njegoševoj ličnoj biblioteci Rakočević je prepoznao najvažnije naučne publikacije iz prirodnih nauka prestižna leksikografskih izdanja onog vremena, na nekoliko jezika kojima se „lovćenski tajnovidac“ služio.

Tu spada i teorija o zlatnom preseku, kao i saznanje o Fibonačijevom nizu, primenjeno najdoslednije u parovima pesama iz „Luče“.

Njegoševi pojedinačni i posebni uvidi u prirodne zakone i njihovu korespondentnost s načelima estetike bili su primećeni kod savremenika, ali nisu mogli biti temeljito objašnjeni bez pouzdanih znanja prirodnih nauka.

Vezu jezika čovekovog s jezikom prirode Njegoš je notirao u svojoj „Beležnici“, gde se nalazilo i saznanje o pravilnosti gradnje stihova i pojmovnih zakona izgrađenih po istom kodu po kojem je izgrađen prirodni jezik (govorni ili bilo koji drugi).

Rakočevićeva knjiga pomaže da se objasne neka ranije nerasvetljena pitanja, a ujedno nudi i tumačenja mesta u Njegoševom delu, posebno u „Luči“, „Gorskom vijencu“ i „Posveti“, koja su čitaoce zbunjivala. Tako je, recimo, u četvrtoj i petoj strofici pesme iz „Luče“, polustih 2235 u „Vijencu“, podaci o zvonicima u „Beležnici“, redosled kola itd.

Ljudi koji su sreli Njegoša ili ga pratili na putovanjima svedočili su o tome kako je pesnik vladiku uvek nešto merio, premeravao i zapisivao. Teško je među stvaraocima iz tog vremena naći nekoga ko je ostavio toliko podataka o visinama i širinama spomenika, zvonika, crkava, reka, brda, jezera, vodopada itd.

„Pismima iz Italije“ Ljube Nenadovića (o kojima je Andrić, pre tačno sto godina, napisao prvi od ukupno devet eseja o Njegošu) nahode se brojna svedočanstva ove vrste. Tek je Rakočević – kazano je na promociji – objasnio unutrašnju vezu naučnog mišljenja i pesničkog propitivanja. Ova knjiga omogućuje, zaključeno je, interaktivno čitanje najvažnijih Njegoševih dela i uvid u tkanja, preplete i ukrštene prostore u stvaralaštvu genija, koji je za života nazivan i „vladikom srpskog pesništva“.

Naše Sveto pismo

Na tragu davne misli Matije Bećkovića, koji je rekao da je „Gorski vijenac“ naše Sveto pismo, skup se aklamacijom usaglasio da „Njegoševo delo (bar u Beogradu) otvori knjižara samo sa njegovim knjigama i delima o njemu, poput knjižara koje nude samo Bibliju u raznorodnim formatima i različitim jezicima odavno zauzima mesto u srpskoj kulturi koje ima Sveto pismo u jevrejskim krugovima: neprestano čitanje i prevođenje na različite jezike“.

Autor teksta: Ljubomir Radanov

„Kurir“ 15.07.2025.