Објављивање књига што нам враћају успомене на важне личности из прошлости, које су оставиле неизбрисив печат својим радом у различитим областима науке, културе и уметности, увек је драгоцено. Таква дела подсећају на успехе и труд значајних појединаца чијим трагом треба да крену следеће генерације не би ли се на тај начин неговao континуитет високе креативности и њеног дејства и утицаја на стварање нових вредности. Једна од таквих књига која је однедавно пред нама је „Портрет по сећању. Филмска прича“, Бранислава Банета Бастача, коју је објавила београдска издавачка кућа NNK Интернационал. Ово дело је штампано двојезично, на српском и на енглеском језику, и то са великим правом – Бранислав Бане Бастач је филмски и телевизијски редитељ и сценариста, први професионални редитељ у Црној Гори који је својим стваралаштвом ушао у историју и црногорске, и југословенске кинематографије, подаривши им немерљиви допринос. Захваљујући овом великом уметнику, данас се те кинематографије могу похвалити са више од педесет изузетних документарних филмова, два играна филма – „Срамно љето“ и „Дјечак је ишао за сунцем“, као и са неколико серија – „Шалаџко“, „Пјешак у аутомобилу“, „Приче о псима“…

Животни пут Бранислава Банета Бастача (Цетиње, 1925 – Београд, 2007) био је, међутим, трновит. Као учесник у Народноослободилачкој борби, током 1943. године провео је неколико месеци као заробљеник у италијанском логору. Када је рат завршио, вратио се у Црну Гору 1949, усвојио занат и недуго затим започео у Ловћен филму, као самостални редитељ за репортаже.

Недуго затим, ухапшен је и спроведен на Голи оток где је у заробљеништву провео три године. Ужаси које је преживео – а који су описани у књизи „Портрет по сећању. Филмска прича“ – нису успели да га сломе, ни као човека ни као уметника. Када је ослобођен, и када се вратио са Голог отока, изнова је почео да снима, али и пише сценарије за документарне филмове. Први Бастачев играни филм био је „Срамно љето“ (1969), а дела која је затим снимио учествовала су, уз велике похвале, на интернационалним телевизијским и филмским фестивалима. Тако је играни ТВ-филм „Бијела ружа“ приказан у Монте Карлу 1975, а „Дјечак је ишао за сунцем“, на Берлинском фестивалу 1982. године. Његов кратки филм „Два капетана“ уврштен је у Антологију светског кратког филма Америчке филмске академије — Los Angeles.

Неизоставно је навести да је за свој први ауторски документарни филм, „Црне мараме“, који је снимио 1958. године, Бастач у Паризу добио признање француске кинематографије Jean Vigo у конкуренцији од више од педесет филмова. „Црне мараме“ су потресна истинита прича из села Стрмеца у Словенији, у којем су окупатори побили све мушкарце, осим једног дечака. Бастач је то своје дело посветио женама из тог места, као и свим женама света које мукотрпним радом покушавају да наставе живот. После овог успеха, следила су највећа признања на филмским фестивалима у Ванкуверу, у Београду… а овом изузетном ствараоцу додељено је и највеће државно признање Црне Горе, Тринаестојулска награда.

Стваралачки опус Бранислава Банета Бастача остаје – што се из књиге „Портрет по сећању. Филмска прича“ може видети – непроцењив део културне баштине Црне Горе, а многи су његови филмови архивирани у Црногорској кинотеци која је организовала и ретроспективе дела овог уметника. Имајући у виду Бастачев врхунски креативни домет, директор Црногорске кинотеке Горан Бјелановић је са пуно разлога рекао да је Бастач свој сан живео и бранио га својом судбином. О њој управо говори књига „Портрет по сећању. Филмска прича“, у којој овај филмски уметник литерарно слика успомене на свој живот по изласку са Голог отока, и почетак новог доба у стварању. Реминисценције на сурово голооточко време и дешавања у том логору, на судбину и своју и оних са којима је делио муке и последице терора који су над њима вршили голооточки стражари, и на пост-оточка дешавања у родном Цетињу, у читаоцу поред саосећања буди дивљење ауторовом прилазу тим темама. Без патетике, готово филмски, Бранислав Бане Бастач пише о свом усуду језгровито и бритко, захваљујући чему „Портрет по сећању. Филмска прича“, забележена словима, остаје потресно сведочанство о трагичним временима у којима човек успева да сачува сопствени интегритет.

Анђелка Цвијић